September 1st, 2016

Смоленские поисковики нашли останки красноармейца с иконой-складнем

Оригинал взят у pravoslavie_rf1 в Смоленские поисковики нашли останки красноармейца с иконой-складнем
Примечательно, что находка была сделана в тот же день, когда в полевом храме поисковиков, освященном в честь Владимирской иконы, была совершена первая Литургия.


http://www.pravoslavie.ru/96651.html

портрет

Атака на главный постулат Фурсенко—Ливанова

Оригинал взят у d_b в post
Первый бой Васильевой: России нужен человек, а не потребитель

Страхи получателей грантов западных фондов и просто русофобов начинают воплощаться в жизнь гораздо быстрей, чем они ожидали. Новая глава Минобрнауки Ольга Васильева не стала долго раскачиваться и начала атаку на главный постулат Фурсенко—Ливанова: «Нам нужны потребители» сразу по нескольким направлениям. Вчера вечером она уволила ряд высокопоставленных функционеров Минобразования, которые при Дмитрии Ливанове отвечали за информационную политику, имущество и кадры.

Среди уволенных — заместители министра Александр Климов, Екатерина Толстикова и Александр Повалко. Лишились мест и руководители ведущих департаментов: департамента информационной политики (Анна Усачева), департамента имущества (Александра Харченко), департамента государственной службы, кадров и управления делами (Владимир Голубовский) и департамента государственной политики в сфере воспитания детей и молодежи (Александр Страдзе). «Страдзе она уволила первым, дальше были уволены люди, которые отвечали за важные направления работы министерства — пиар, имущественные вопросы и кадры»,— сообщает РБК.

Одними административными перестановками Васильева ограничиваться не намерена — грядут изменения в самой системе образования, о чем новый министр рассказала в накануне Дня знаний в Общественной палате РФ и во время беседы с родителями. Некоторые из ее высказываний сразу же стали сенсацией –и горькой пилюлей для либеральной прозападной «пятой колонны».

Лейтмотивом выступления Ольги Васильевой на всех площадках была установка на возвращение воспитательной компоненты в образовательный процесс. «Я буду делать все возможное, чтобы внеурочное время было направлено на воспитание и формирование школьника как человека», — заявила Васильева, добавив, что школьные учителя должны посвящать дополнительное время с учениками воспитанию в них гражданственности, а не «натаскивать на ЕГЭ».

Также Ольга Васильева замахнулась на «святое» для поборников «свободы личности от самой себя», заявив о планах ограничить свободный интернет в школах «Я считаю, что в школах интернету должна быть профилактическая замена. Чтобы ребенок занимался активной деятельностью, спортом, музыкой, чтобы отвлекать его от постоянного желания сидеть все время в сети»,— заявила министр.

Другим важным откровением министра было обещание вернуть обязательные уроки труда в школу (сейчас они есть далеко не везде): «Без трудолюбия, без навыков, которыми прежде всего мы обязаны семье и школе, без навыков трудиться ежечасно, ежесекундно, получать успехи от труда мы не можем жить»,— заявила министр отвечая о возвращении уроков труда в школу. — ««Сейчас этот предмет, который мы с вами так любили и называли «труд», и который давал нам те самые навыки, которые мы пронесли через всю жизнь, это «технологии». В 2017 году он будет запущен. Все, что касается «делать руками» и что действительно надо делать руками, потому что не только высокие технологии - будущее, где кнопки, кнопки, кнопки, это замечательно, но руками мы должны уметь делать и научить его всему».

Также Ольга Васильева сообщила, что российские школы будут постепенно отказываться от уроков в субботу, переход на пятидневку не коснется лишь десятых и одиннадцатых классов. Изменится и подход к любимому детищу реформаторов образования по методичкам Госдепа - ЕГЭ: первый раз в этом году будет устная часть - русский язык и литература, будут сняты тестовые задания с готовыми ответами по физике, химии и биологии. «Если опыт признают успешным, подумают и о выпускных классах. Ведь сколько было разговоров о преимуществах старой, не тестовой системы, когда школьник излагал свой ответ лично учителю», — сообщила по поводу ЕГЭ Васильева.

Следующим важнейшим пунктом стало решение о постепенном возвращении к единым стандартам обучения в школе и о том, что надо минимизировать различия в программах: при переезде из одного региона в другой школьники часто сталкиваются с совершенно новыми учебными планами. Надеемся, что это касается в первую очередь уроков истории---о создании единого учебника истории уже много лет говорят патриоты, Президент Путин более двух лет назад дал Минобразу соответствующее поручение—но оно до сих пор саботировалось фурсенками—ливановыми и подобными. Результаты такого саботажа можно наблюдать на Украине—где на изданных на соросовские деньги лживых учебниках истории вырастили поколение не помнящих родства мутантов, столкнувших эту часть русского мира с ее цивилизационного пути в хаос гражданской войны.

РИА Катюша
#ОльгаВасильева #МинистерствоОбразования #ЕГЭ #Ливанов
http://katyusha.org/view?id=1517

портрет

в Петровском районе Донецка ДВЕ ЖЕНЩИНЫ убиты снайперским огнем

Оригинал взят у hrapypris31 в Уропы, ну-к, по-тренеруйтесь в объяснялках!
На День Шахтера в Петровском районе Донецка ДВЕ ЖЕНЩИНЫ убиты снайперским огнем с уропской стороны. Причем, не одновременно, и на разных улицах.
Про снаряды, поясняют, что мол случайно в дома и школы валятся - укрожопо наводятся, мол.
А вот снайпер цель видит. Выцеливает как портебно. По правилам снайпер работает не один. У него помошник рядом. То есть убийство размазано на двоих.
Сколько платят карателям за голову женщины, все еще имеющей украинский паспорт?
Чего с вами делать, ублюдки западэнские?
*

В Одессе освобожден боевик, добивавший людей под окнами Дома профсоюзов

5285NO-UKRAINE-DEADLY_FIRE_O_ NONEБоевик “Евромайдана” Всеволод Гончаревский, добивавший людей, выпрыгнувших из окон Дома профсоюзов 2 мая 2014 года, освобожден из-под стражи, сообщает одесский “Таймер”.

Гончаревского освободили по решению Апелляционного суда Херсонской области, отменив ранее принятое решение суда первой инстанции о помещении мужчины под стражу на два месяца.

Судебное заседание сопровождалось акциями протеста одесских и херсонских “евромайдановцев”, требовавших освободить боевика.

http://www.rod-pravo.org/

__________________________

ВНИМАНИЮ УЧАСТНИКОВ И ЧИТАТЕЛЕЙ СООБЩЕСТВА!

Обращаем Ваше внимание, что в нашем сообществе в настоящее время публикуются лишь наиболее важные материалы о Новороссии. Работа по остальным темам полностью перенесена на сайт "РУССКАЯ СТРАТЕГИЯ", на который мы приглашаем всех наших единомышленников!

"…На всякое искушение победа — смирение с терпением"



Преподобный Амвросий Оптинский.

АФОРИЗМЫ.

ОСУЖДЕНИЕ И ОБИДЫ БЛИЖНИХ. ГОРДЫНЯ И СМИРЕНИЕ:



Блажен, кто радости праздничной и духовной не отравляет никакой немощью человеческой. А общая у всех нас немощь, когда бываем веселы или недовольны, — судить и осуждать ближнего.
***

…из заповедей есть одна, которую мы легко нарушаем, забывая, что нарушение это обращает жизнь нашу в лицемерие, заповедь эта — не судить и не осуждать…
***


Некоторые греху осуждения подвергаются от привычки, иные от памятозлобия, другие от зависти и ненависти, а большей частью подвергаемся мы греху сему от самомнения и возношения; несмотря на великую свою неисправимость и греховность, нам все-таки кажется, что мы лучше многих.
Collapse )


Пичужка

Ученые, наконец, объяснили: Коты продлевают нам жизнь

Оригинал взят у karina_great в Ученые, наконец, объяснили: Коты продлевают нам жизнь
За что мы так любим котеек? Наверное, за всё - они мурлыкают, много спят и просто отлично получаются на любой фотографии. Большинство людей считает, что кошки - неимоверные эгоисты. Однако, я вам докажу обратное. Только со стороны кажется, что они такие самовлюбленные.. На самом же деле, эти домашние питомцы нас лечат, успокаивают и избавляют от депрессии.

Об этом даже заявили ученые!

Collapse )


Святителю отче Макарие, моли Бога о нас!

Оригинал взят у fater_varus в Святителю отче Макарие, моли Бога о нас!


Сегодня Святейший Патриарх привез в Горно-Алтайск мощи святителя Макария Алтайского и освятил закладной камень будущего кафедрального собора.
Святитель Макарий, Апостол Алтая, вернулся к своей пастве.

Тропарь, глас 4:

Яко великим пастырем единонравна, и учителем вселенныя единомысленна, Божии Премудрости служителя изрядна, иже блаженству тезоимениту днесь вернии вси воспоим: Христа Бога моли, святителю Макарие, умирити мир и спасти души наша.

Кондак, глас 3:

Богомудрым учением и книжным списанием потщался еси, святителю Макарие, люди Российския просветити, и святых земли нашея прославити. Сего ради чуден пронаречеся, преемниче первопрестольников Российских. Моли сохранитися нам в вере и благочестии невредимо.

Величание:

Величаем тя, святителю отче Макарие, и чтим святую память твою, ты бо молиши за нас Христа Бога нашего.

портрет

Я не радуюсь по поводу. Просто напоминаю, что американцы - не боги (а то нек-рые забыли)

Американская ракета Falcon 9 взорвалась на стартовом комплексе на космодроме на мысе Канаверал во Флориде. Взрыв прогремел сегодня во время огневых испытаний ракеты-носителя, которые проводила американская компания SpaceX, передает AP.
Сообщается, что проводимые испытания были плановыми. После первого взрыва прогремели еще несколько, очевидцы говорят о клубах черного дыма, поднимающихся с места. Однако, по сообщению представителя штата Флорида, угрозы для населения нет.
Запуск Falcon 9 планировался на субботу. Ракета должна была доставить первый спутник компании Facebook на орбиту.
http://www.ntv.ru/novosti/1657152/

Представительство ДНР в Чехии

Представительство ДНР располагается в двух шагах от здания почетного консульства РФ в Чехии в двухэтажном здании на Соколином бульваре Остравы, куда журналистов пригласили по окончании пресс-конференции Лисковой, на нем уже укреплен флаг ДНР. В небольшой комнате представителям СМИ предстал портрет президента Чехии Милоша Земана, карты Чехии и ДНР.
https://ria.ru/world/20160901/1475850421.html
Молодцы!
Бока

Панихида по погибшим детям Донбасса прошла в Углегорске

Оригинал взят у pravoslavie_rf1 в Панихида по погибшим детям Донбасса прошла в Углегорске
За период боёв с апреля 2014 г. и по февраль 2016 года в Углегорске погибло десять детей. Самому младшему из них было всего три года.


http://www.pravoslavie.ru/96659.html

РЛ

Сирия: сводка

Хама
Военный источник сообщил о нанесении ударов сирийскими Военно-воздушными силами по позициям террористических группировок в районах населенных пунктов Аль-Латамна, Тибат Аль-Имам, Аль-Лахая, и Мааркаба на севере провинции Хама.
Источник подтвердил, что удары по скоплениям террористов в городах Морк, Тибат Аль-Имам и в окрестностях населенных пунктов Аль-Бувейда и Суран привели к ликвидации большого числа террористов и их техники. Также воздушные удары были нанесены по скоплениям террористов «Джейш Ан-Наср» и «Джунд Аль-Акса» в окрестностях поселка Суран на севере провинции Хама, добавил он.
Ликвидированы особо опасные террористы, в частности некий Абу Аль-Зубейр Аль-Хамви, Адель Духан и Махмуд Духан, кроме того, уничтожен один БМП.
Террористические группировки на своих страницах в социальных сетях признали ликвидацию нескольких рядовых боевиков, а также главарей, одного из которых они называли «военный глава» бригады «Сукур Кафр-Зейта» принадлежащей «Джейш Аль-Наср» и так называемый «военный командир» Абу Аль-Зубейр Аль-Хамви.
Алеппо
Ударам сирийских ВВС подверглись позиции террористических группировок, в основном «Джебхат Ан-Нусры», в провинции Алеппо.
В ходе авиаударов по укрытиям террористов в населенном пункте Кафр-Хамра на северо-западной окраине города Алеппо уничтожено множество из них.
Также авиация уничтожила несколько убежищ террористов и транспортную колонну в окрестностях поселка Хан-Туман.
Сувейда
На востоке провинции Сувейда военнослужащие нанесли точные удары по позициям террористов ДАИШ, в результате чего уничтожены несколько автоцистерн, также были ликвидированы все сопровождавшие ее боевики.
Дараа
В поселке Ан-Наима уничтожена минометная установка боевиков, ликвидированы всех находящихся рядом.
Н.С./С.А.
http://sana.sy/ru/?p=83044
СПБСБО

К Дню знаний. Чешская Школьная Матица (1880-1943)

Чешская Матица, основанная второй (после сербской), пользовалась особенным вниманием русской печати, как либеральной, так и консервативной. Но кроме собственно Матицы как просветительского "Общества Чешского музея" существовала ещё и "Чешская Центральная школьная матица", основанная в 1880 году (было также много местных обществ с названием "Матица").
"Школьную матицу" поддерживали политик Франтишек Ладислав Ригер (один из руководителей музейной Матицы), староста сокольства Ян Подлипный, писательница Елишка Красногорская.
Главной целью "Школьной матицы" было сохранение новых поколений чехов от германизации. "Фабрикант-немец, - писал в 1895 г. русский публицист Л. Василевский, - нанимая чешского рабочего, нередко ставит ему условие, чтобы его дети посещали не чешскую, а немецкую школу... Нужно было противодействовать ... в границах возможности... "Школьная Матица" - это учреждение общенациональное, лишённое всякой партийной окраски. И консервативный старочех (Ф.Л. Ригер был как раз из таких - А.П.), и либеральный младочех, и клерикал, и социал-демократ одинаково заботятся об интересах дорогой для каждого чешского сердца "Матицы"... На "Матицу" дают средства и ремесленники, и рабочие, и крестьяне.Особенно много жертвуют именно последние.
И покидая свою отчизну..., чех не забывает свою "Матицу". Ежегодно получает она тысячи гульденов из Америки, Австралии, России, Лондона, Вены и других местностей, где живут чешские переселенцы..." Школьная Матица продавала бумагу, конверты, визитки, спички (последние - посредством автоматов), в её пользу устраивались "театральные представления, концерты, лекции, балы, рауты, маскарады, базары, загородные экскурсии с музыкой, лотереи". На праздник Св. Вацлава по всей стране собирался "Святовацлавский дар Матице".
Общество строило школы, субсидировало сельские общины в просветительских целях, противостояла размыванию славянского духа не только в Чехии и Моравии, но и в Силезии и Галиции.
(Василевский Л. Из культурной жизни мелких народностей. Чешская школьная матица//Мир Божий. - 1896. - №1. С. 144-152).
Ромейская

Неугасива светлост српске Византије

Оригинал взят у dalibordr в Неугасива светлост српске Византије

Једна посета Солуну: Није ли поставка изложбе „Благо Свете Горе“, садржала и, грчки лукаво упућену, поруку Западу да „узалуд, кроз векове, тражи музику, толико нежну, толико страсну“


НЕУГАСИВА СВЕТЛОСТ

СРПСКЕ ВИЗАНТИЈЕ


Пише:

Јелица

Роћеновић
Богородица Одигитрија (са наше насловне стране), Христ Пантократор, Богородица у мозаику пред којом се представио Свети Симеун – напустиле су ове иконе мир Хиландара, и пошавши до Солуна, као да су учиниле корак од славних предака, у сусрет нама, недостојним потомцима. И озрачиле свет својом лепотом и благошћу. Знајући да их можда више никад неће видети, кад се буду вратиле тамо где женска нога никад не ступа, наша сарадница пред њима ће изговорити молитву Јована Златоустог: „Теби појем, тебе благосиљам Господе…“ И прекрстила се пред њима, у солунском музеју где се људи не крсте. Имамо ли ми већу цркву од њихове лепоте?

Манастир Хиландар: детаљ фасаде Саборне (Милутинове) цркве

Кад ми је једног децембарског поднева прошле године, професор Драган Недељковић, поменуо да ће са Дејаном Медаковићем, славним историчарем уметности, путовати у Солун, на изложбу „Благо Свете Горе“, тог тренутка сам већ себе видела, макар као „слепог путника“ у авиону за град што је добио име по сестри највећег, фасцинантног владара старога света – Александра Македонског. Замишљала сам светогорске реликвије од непроцењиве вредности чуване хиљаду година у манастирима Атоса златне иконостасе, старе књиге, инкунабуле, чудесне иконе са безброј нијанси златног и плавог како накратко, као „чудо“, напуштају дубоки мир Велике Лавре, Хиландара, Зографа, Ивирона, Пантелејмона, Ставрониките, и многих других да би сишле у свет и на око 1600 квадратних метара Музеја византијске уметности биле изложене погледима „обичних“ људи или оних што пред тајном побожно поју „Све премудрошћу створио јеси“.


Атос је средиште целокупне православне екумене, златни ковчег Византије, и Хиландар, светлост тог нама завештаног ковчега. Зар златни сјај ове знамените задужбине не обасјава и нас, после толико векова, духовним висинама и лепотама једнога царства? Није ли Хиландар самим својим постојањем надомак грчког језика и његовог великог наслеђа предодредио трајање српског историјског бића? Мудри, лукави Грци! – размишљала сам док сам под пљуском хладне кише напуштала Београд са својим пријатељима. Не прича се ова „прича“ само због тога да би Солун био запамћен као културна престоница Европе. „Благо Свете Горе“, са и без наводника, схватала и као одговор Западу да „узалуд, кроз векове, тражи музику, толико нежну и толико страсну“, како би рекао песник.


Стожер византијске христијанизације Словена


Солун нас дочекује светлим, прозрачним и сунчаним јутром. У ресторану скромног хотела „Аристон“ где смо одсели и окупили се, питам Дејана Медаковића о другим српским везама са Солуном, предуго чекајући кафу.


– Па нормално да су дуге – рече Медаковић обраћајући се професорски свима, – јер је ово био други град по значају у целој Византији, и хрис која је ишла из Цариграда, имала је стожер у Солуну. Одавде су Ћирило и Методије ишли на север до Моравске и Чешке. Био је то византијски смер христијанизације Балкана. Латински је ишао преко Сплита и Далмације. Сукобљавали су се у Панонији. Било је то пре доласка Мађара. Мађари су се затим као клин забили, и разделили Словене.




Крсташи су из Византије понели све што се могло понети. Чак су и скулптуре коња који красе цркву Светог Марка, у Венецији, опљачкане и пренете са цариградског Хиподрома. Нису пљачкане само цариградске ризнице, него и светиње. Венеција ће у једном тренутку, бити права тржница моштију светаца, правих и лажних, којима ће се снабдевати све западноевропске катедрале.




– Отпорна нација! – не може а да не прокоментарише Драган Недељковић – У том словенском мору су издржали, чак су они нас претапали! Сентандреја је једном била светионик српства, а где је сада?


Разговарамо затим о две хиљаде година дугом трајању Солуна. Главни светац и заштитник овог града је Свети Димитрије. Штитио га је и од Авара и од Словена. Медаковић каже да је Солун био тако добро утврђен да чак ни цар Душан, који је освојио около цео Епир и Халкидику, није успео да га освоји. Види се то лепо из једног манастира на узвишици, показивао је руком Недељковић присећајући се ранијег путовања са Димитријем Богдановићем, Војиславом Ђурићем. Успомена на ове изузетне људе током целог боравка у Солуну пратиће нас као сена.


Крсташи су кроз Солун прошли на путу за Цариград, 1204. године и одмах почели да оснивају католичке манастире. Недовољно се зна о том разарању Цариграда много више о паду под Турке, 1453. године. Оба су била са кобним последицама за Европу.


Хиландарска икона Исуса Христа Пантократора (Сведржитеља)

– Прво, легитимни василеус је морао да напусти престоницу Византије и да побегне у Никеју – објашњава Медаковић и сви се претварају у „ухо“. – Исто тако легитимна цариградска црква и цариградска патријаршија преселила се у Никеју. Папа именује новога патријарха, Венецијанца Тому Морозинија, прекршивши канонско право једне легитимне цркве, која је протерана, тако да је настао обичан неред. Поремећена је владарска хијерархија. По веровању Византинаца, владар је намесник Божји цариус деи на земљи. Он се брине за поредак, и за тај поредак одговара Христу Пантократору.


Цареви су Божји изасланици на земљи, византијски василеус је на челу те поворке. Ословљавају се са „ти“, природно, они су породица. Није било никаквих шанси да се тај поредак титула поремети. Византинци су, истина, и странцима понекад додељивали титуле, али њих у Византији нико није озбиљно узимао. За Византинце су и бугарски и српски цар Душан били узурпатори са становишта легитимитета. Исти је случај и са Карлом Великим и са „западним варварима“. И његову титулу Византија прихвата реда ради, а заправо је уопште не признаје. Занимљив је и протокол проглашења византијског цара. Без оибзира како дошао на власт, он се у царству није признавао док га, у царској ложи, на Хиподрому, цариградски пук акламацијом не прихвати. Тек тим актом, којим се демосу давало неко, макар симболичко значење, „представа“ ће бити завршена.


Реагујем на Медаковићеву причу и кажем да су били моћни византијски цареви, чим се Византија одржала толико векова.


– Па, како кад, и како ко – каже Медаковић – Било је моћних, али било је и оних под којима су провинције падале једна за другом од Азијата и Арапа. Извесно је да се то царство временом сужавало. Али Јустинијанова епоха била је велика епоха. Ривалитет између источног и западног дела царства који је почео од Гргура Великог, расколом Источне и Западне цркве дефинитивно је растурио тај велики свет. Цела Равена је Јустинијанова.


Каква је морала бити та „царица међу градовима“, запљускивана таласима Босфора, како је морала бити богата кад је тако магично привлачила варваре са истока и са запада!


Пљачкаши блага и Светих моштију


– Крсташи су однели све што се могло понети. Треба рећи да најуноснији део плена нису биле само богате царске ризнице него и пљачка моштију. Венецијанци су се окомили на мошти, и што год су могли да покраду од моштију, доносили су у Венецију, тако да је Венеција у једном тренутку највећи трг Европе за њихову трговину. Тих лажних моштију светитеља са Истока било је пуно и њима су се пуниле европске катедрале.


А, тек глад за предметима из царских радионица – ускликну Медаковић – Она је била просто незајажљива. Византијски цар је имао своје радионице за израду драгоцености. Понекад је ствари које би у њему биле израђене користио као мито да одобровољи варваре који су опседали Цариград. Онда им Грци пошаљу тако дивне предмете, да ови „падну у несвест“, фине тканине… Рецимо, под претњом смртне казне било је забрањено да се производи пурпур. Замислите шта је онда значило добити једну пурпурну хаљину из Цариграда – заузврат би им се командовало: „Кући“!


„Откад ја сам? Па, Бог је са мном!“


Занимљив је да се забележи још један детаљ из раскошне приче Дејана Медаковића, непосредно пред одлазак на изложбу „Благо Свете Горе“. Да би се ослободили освајача Византинци су им понекад давали своје принцезе. То, међутим, никад нису чинили са принцезама из „првог“ царског реда. Ниједна од њих није била „за извоз“. Изузетак чини једино Симонида. Њена удаја са 12-13 година за краља Милутина на известан начин показује и трагедију са разних страна опседане Византије. Када је чула у Цариграду да јој је муж умро – замонашила се, верујући да је живела са свецем.


Коначно, из хотела „Аристон“ наше мало друштво креће према Византијском музеју.


У обилазак „Блага Свете Горе“ полазим са професором Драганом Недељковићм. Због гужве, и да хоћемо, не можемо да се крећемо у групи.


Док посматрам фотографије испоснице у врлетима, гласно се пропитујем шта може да нагна човека да живи тако оскудно, на суровој литици, суочен са силином мора и бескрајем неба, да се одлучи на такву самоћу.


– Да се суочи са самим Богом, са природом, да одмери снагу свога духа у самоћи – одговара Недељковић. Једном када сам одлазио у Милешеву, зачудих се што је тамошњи монах сам. Каже: „Откуд ја сам: Бог је са мном“. То је исто.


Богородица Умиљенија, над гробом малог Угљеше, Јефимијиног сина

Окренуто идеји трансцедентног, откровењу Божјем, православље као да се зауставило у тим далеким вековима на Светој Гори. Један зидни сат са звоника манастира Ватопеда као да је симбол тог заустављеног времена. За православље заправо и не постоји време, постоји вечност. Друге хришћанске цркве немају традицију испосништва. За разлику од православних, сваки католички ред има своју практичну мисију на земљи: бенедиктанци, језуити, часне сестре…


Из једне изложбене сале у другу поређане реликвије Ивирона, Хиландара, Есфигмена, Симонопетра, Светога Павла, Велике Лавре, позлаћене олтарске двери, илуминирана златом и сребром опточена јеванђелија, игуманске столице, владичанска жезла као симболи архијерејске власти, чудним путевима приспели у светогорски перивој предмети од чувеног венецијанског стакла, олтарска звонца којима свештеници упозоравају на неки важан тренутак еухаристије, када монаси посебно треба да се усредсреде на молитву…


Има се утисак да је земаљско време стало. Идући од експоната до експоната све чешће наилазимо на ознаку: Хиландар. Хиландар је Свети Сава и оставио не само „да буде Србима на поклон вечни“, задужујући сваког српског владара да бди над слободом манастира, већ и да буде самосталан и слободан од утицаја туђе цркве и туђе власти. Много је блиставих трагова остало када се има у виду кроз какве су све невоље и пустошења и Хиландар и Света Гора пролазили током векова. Колике су драгоцене књиге развлачене, пљачкане, нестајале у немилосрдним пожарима сведочи грчки научник Панајотис Христу. Турци су приликом најезде на Свету Гору хиљаде старих рукописа употребили као фишеке за барут, док је, с друге стране, многа рукописна драгоценост завршила у библиотекама великих европских владара.


„Хиландар је био висока национална школа“


Хиландарска икона Богородице Одигитрије (Путеводитељице, Наставнице) била је узета као заштитни знак изложбе „Благо Свете Горе“

Када су 1578. Турци убили богатог трговца Михаила Кантакузина, светогорски манастири имали су, без сумње, крупан заједнички разлог да откупе његове списе. Овде постаје јасно да је свако ко је нешто значио у православном свету пре или касније долазио у додир са Светом Гором. У полутами солунског Музеја византијске уметности отварају ми се неки непознати хоризонти: почињем да схватам речи које ми је једном приликом за микрофоном Радио Београда изрекао незаборавни Војислав Ј. Ђурић.


Ризнице Свете Горе причају једну непознату, паралелну историју српског као и народа читаве православне екумене.


Тако је по налогу Лоренца Медичија извесни Јован Ласкарис побегао са Свете Горе са драгоценим рукописима. Да ли су баш сви сачувани у библиотеци Лаурентијана?


Године 1544. неки Грк понео је са Свете Горе три стотине рукописа и предао их Карлу Петом.


И Луј 14. и Луј 15. дошли су у посед драгоценог плена са Атоса. Шта све од хилан-дарских списа није опљачкано, спаљено, истргну-то из свитака руко-писа и времена?


Боље је што не знамо, велим професору Недељковићу, како су завршила многа, животима чувана хиландарска завештања.


Он немо слеже раменима и жали што са нама није Медаковић да нам преведе по коју занимљиву реченицу из бројних златопечатних повеља што су даровали Хиландару византијски цареви и средњовековни, српски, бугарски, грчки владари… Чак је и руски цар Иван Грозни, који је био у сродству са Немањићима, до чега је особито држао, поклонио Хиландару завесу за царске двери високе уметничке израде на бордо брокату, на којој су поред јеванђеоских приказани и ликови Стефана Немање и Светога Саве.


Ђото пре Ђота, византијско плаво


Као да погађа моју мисао, мој сапутник кроз дворане солунског Музеја византијске уметности снажније се усправи и застаде:


– А Хрвати немају ни један доказ о постојању краља Томислава. Говорили су за један портрет у сплитској катедрали да је Томислављев, да би се на крају потврдило да је то Христос с круном, а ми у Хиландару имамо стотинак повеља које нас потврђују као народ јаког идентитета, да у националној самосвести не заостајемо за Енглезима или Французима! Само смо ми сада заборавили ко смо и шта смо. А ни школа нам није таква да би нам приближила те вредности, тај огромни духовни простор од Хиландара до Сентандреје, од Темишвара и Арада до Трста. Данас нас већ има на свим континентима.


Опсењена застајем пред величанственим иконостасима и иконама. Да ли је ико икада успео да одгонетне тајну иконе? Пре Ђота је осликана ова модра дубина, златно и плаво… Где је побожни сликар њену истину нашао? У сунчевој мистици боја? У бесконачном мора и неба?


Нижу се иконе из Кареје, престонице светогорске. Светитељи, светитељи… Апостоли Петар и Павле, 10. век, Цариград, један Свети Петар, из Протатона (12. век) могао би мирне душе да потпише и сам Пикасо. Свети Димитрије, прекрасна икона из Ивирона у јаркоцрвеном, Свети Ђорђе из руског скита Свете Ане (15. век), Јован Крститељ и Свети Никола, такође из Свете Ане; о какво византијско плаво! Руски Свети Јован ме је такао испод срца сетивши ме грачаничког, моћног, неупоредивог… Где су Руси сада? „Преображење Христа са Светим апостолима“: показује им Он своју божанску снагу, „Васкрсење Лазарево“ из Протатона, па импресиван вез новозаветних сцена златом и сребром на свили и брокату, затим, икона „Смрт Богородице!“ из манастира Кутлумуша, а онда једна грчка панаија: цео Нови завет испричан кроз безброј минијатурних слика на дрвету…


Иконе, иконе… и хиландарске су бројније и бројније. То је нешто сасвим наше. Плавет и сета.


Икона Богородице пред којом је издахнуо Стефан Немања


Хиландарци ипак нису хтели да дају „Тројеручицу“ из времена цара Душана коју су толики песници српске књижевности овенчали чаробним венцем поезије, али ту је смерна Богородица у мозаику пред којом је 1199. године издахнуо Стефан Немања. И диптих у сребру краља Милутина, опточен бисерима и, којом то врстом драгог камења?!




Икона Богородице Одигитрије и икона Христа Пантократора, уз Богородицу у мозаику пред којим је издахнуо у молитви Стефан Немања (монах Симеон, свети Симеон Мироточиви) учинили су поносним сваког посетиоца из Србије. Недостајала је само још највећа од свих хиландарских светиња – Тројеручица.




Ево и диптиха украшеног бисером и драгим камењем, који је Јелена, кћи цесара Војихне и жена деспота Угљеше Мрњавчевића, написала као плач за изгубљеним сином. Када се, наиме, Угљеши (брату Вукашина краља) родио син, митрополит серски Теодосије даривао га је на крштењу иконом – диптихом, правим ремек-делом у позлаћеном сребру. Но, убрзо по рођењу, дете је умрло и сахрањено у Хиландару. Погођена дубоким болом Јелена се замонашила као Јефимија. Исписала је, сребром на полеђини диптиха, своју дубоку тугу високе поетске вредности и послала је Хиландарцима. Дешавало се то, по свој прилици, негде између 1368. и 1371. године.


Шест векова касније такође Српкиња, угледни профсор београдског Филолошког факултета, Нада Милошевић-Ђорђевић била је толико ганута материнским болом деспотице Јелене, да јој је од узбуђења кад се нашла пред овом реликвијом, стао сат на руци. Очито, да је Јелена – причала ми је професорка Ђорђевић која је пре мене прошла одајама Музеја византијске уметности у Солуну – била жена изузетног образовања и ретке осетљивости, да се кретала међу властелом, познавала језике и старе текстове.


Али, мислим, колико их је данас који, као професорка Ђорђевић, с лакоћом могу да прочитају на старословенском исписане златопечатне царске повеље или записе у сребру и злату?


Богородица Одигитрија и Христос Пантократор


Икона у мозаику: Богородица пред којом је своју душу предао Господу Свети Симеон Немања

– Понегде се као детаљ на иконама појављује по која звезда?


– Једна је и довела мудраце са Истока да се поклоне Христу – каже Недељковић. – Она је симбол и Старог и Новог завета.


Наједном привиђење! Богородица Одигитрија и Христос Пантократор!


Саздане од такве лепоте ове хиландарске иконе из 13. и 14. века, доживљавају се као изненадни пролазак огромне нежности кроз подсвест.


Каква неугасива светлост српске Византије!


Када ово благо види неко са нашег тла, не може а да не осети понос својим прецима. Ошамућена благошћу и лепотом Одигитрије и Пантократора спонтано почињем да шапућем речи из „Божанствене“ Јована Златоустог:


„Теби појем, тебе благосиљам Господе – помилуј ме Господе из велике милости твоје, и због мноштва доброте твоје…“


Касније ће мој драги професор приметити:


„Ви сте били једини који сте се прекрстили“.


Неизрециви блесак те лепоте заувек се настанио у моме оку, и чежња да је поново видим – моју душу. А видела сам толике слике по европским градовима, Лувру, Британском музеју, Галерији Уфичи…


Лепота Богородице и Сведржитеља оплеменила је Солун. У тренутку када сам се пред њом поклонила престала сам да сумњам да ће православље, у посвећености Богу, напустити човека, и оставити да Зло, под маском Божјег присуства тријумфује.


Сетих се Црњанског:


„Невидлјиве су и огромне моћи наших напуштених цркава. Београд и живот наш, више од оног што по нашим новинама дречи, зависи од тих цркава, прошлости, времена, смрти.“


И изађох у мирисно пространство медитеранског ваздуха и вода.


Српско наслеђе – историјске свеске бр. 6. јун 1998.




Like this:

Свиђа ми се Учитавање...