barjaktarevic (barjaktarevic) wrote,
barjaktarevic
barjaktarevic

МАРТ 13. СВ. СВЕШТ.МУЧ. МОНТАН И ЊЕГОВА СУПРУГА МАКСИМА, БЕОГРАДСКИ.

Оригинал взят у novisrbljak в МАРТ 13. СВ. СВЕШТ.МУЧ. МОНТАН И ЊЕГОВА СУПРУГА МАКСИМА, БЕОГРАДСКИ.
Ови свети супружници из Сингидунума, чврсти у вери у Исуса Христа, одбили су да принесу жртву идолима због чега су убијени и бачени у Саву 304. године у Сирмијуму.

Трагови раног хришћанства на тлу данашње Србије су веома дубоки и снажни. Они су део богате античке традиције ових простора који досежу до првих деценија апостолског ширења хришћанске вере на тлу Балканског полуострва.

Такве дубоке хришћанске корене има и наш Београд, некада антички Сингидунум, чија је хришћанска заједница у одсудним тренуцима највећег и најбруталнијег дотад прогона хришћана почетком 4. века дала свој стоструки мученички род, сведочећи тиме истинитост вере којом су живели и којом су у смрт смело корачали.
Данас се углавном за прве, именима познате сингидунумске, односно београдске, мученике узимају свети Ермил и Стратоник (26. јануар по новом календару), који пострадаше за време Ликинијевог гоњења. Међутим, и пре њих у Цркви су позната имена и житија још шест београдских светих. Они су пострадали за Христа неколико година пре ових мученика и њихова на небу исписана имена су: свештеномученик Монтан, његова супруга Максима, свети Ермоген и Фортунат, свети Донат и његов брат Венуст.

Сви су они пострадали 304. године, када се незнабожачки свет у свом самртном ропцу свом својом жестином окомио на хришћане да их коначно збрише са лица земље. Главни спроводитељ овог плана је био Диоклецијанов савладар и зет Галерије који је столовао у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Тако је унутар Римског царства посебно тешка ситуација за живот хришћана била управо на просторима његове јурисдикције, која је покривала и територију данашње Србије са двема Римским провинцијама које су се ту налазиле – Доња Панонија у Срему и Горња Мезија на простору данашње централне Србије.

Житије светог Монтана и његове супруге Максиме налазимо у руским и румунским изворима, али и у многобројним древним, пре свега, латинским текстовима старе цркве. На основу њих сазнајемо да су ове две свете душе живеле у Сингидунуму крајем 3. и почетком 4. века, где их је у фебруару 304. године затекао почетак прогона. У граду је прогон спроводио гувернер Проб. Његова свирепа „ефикасност“ у спровођењу одлука едикта, по коме је само мртав хришћанин био добар хришћанин, је доводила ондашње хришћане пред тежак избор да ли да остану и да засигурно буду погубљени, или да беже и покушају тако да спасу живу главу. Свети Монтан и света Максима, следећи Христове речи: „Кад вас потерају у једном граду ви бежите у други“ (Мт. 10, 23), упутише се у оближњи славни хришћански град Сирмијум, где је у то време столовао надалеко познати епископ Иринеј.

Божија воља, како пише у њиховим житијима, беше да се ове две свете душе овенчају највишим достојанством сведочења и мучеништва за веру. Њих на путу за Сирмијум заробљавају Римски војници и одводе гувернеру Пробу. Чим је испитивање почело, свети Монтан је исповедио своју веру у Господа и признао је да је свештеник. Након за то време уобичајеног процеса, Проб је затражио од њега да принесе жртве идолима што Монтан одбија. На суђењу гувернер се служио лепим речима и смицалицама не би ли га преобратио. Међутим, Монтан је остао чврст и непоколебљив у својој вери. Објашњавао је судији да би приношење жртава идолима било равно одрицању Исуса Христа као Господа и Господара неба и земље, и он је просто одбијао да то учини. Револтиран и осујећен оваквим бескомпромисним држањем, а намеравајући да искористи слабости „нежнијег пола“, Проб позове свету Максиму и суочи је са светим Монтаном. Обоје су изведени на главни мост на реци Сави у Сирмијуму где се суђење и наставило.

План је био једноставан. Требало је Максиму јер је жена, истовремено слатким речима, али и уценама и претњама приволети да се одрекне хришћанске вере. Када она то учини, онда ју је требало искористити да свог мужа наговори да и он исто учини. Али, овај наизглед лукави план није био изводљив. Проб није рачунао на једну Максимину врлину, односно њену ватрену веру. На Пробова питања је одговарала са снажном и постојаном вером у Господа Исуса Христа. Тако да Максима, не да није учинила оно што је намислио гувернер, већ је ова чудесно храбра жена затражила од Проба да буде мучена заједно са својим мужем са жељом да и она постане Христова мученица. Време на суђењу је неумитно текло и гувернер је увидео да је његова замисао пропала.

Међу окупљеним народом настало је комешање, људи су све гласније почели да коментаришу Максимину непоколебљивост и одлучност. Плашећи се да би многи из окупљене гомиле могли да постану хришћани под утицајем Максиминог држања на суђењу, гувернер на пречац одлучи да прекине процес и да им одузме овоземаљске животе.

Постоје две верзије њиховог смакнућа. По првој верзији, два велика камена су им окачена око вратова, на сваког по један, и тако су бачени у реку да се утопе. Друга верзија житија говори да су им прво одрубљене главе, а да су након тога бачени у реку Саву. Славна кончина ових храбрих мученика за веру се догодила 26. марта 304. године.

Недалеко од места суђења, ризикујући своје животе, хришћани су извукли њихова тела и главе из реке. Њихове мошти су накнадно пренесене у Рим и сахрањене у гробници свете Прискиле, где су и остале 1500 година. Године 1804. неколико гробова је отворено и откривене су многе мошти које су приказане у Римокатоличкој цркви. Међу откривеним моштима налазиле су се и мошти свете Максиме које су биле изузетно очуване. Папа Пије VII је ове нетљене мошти предао утицајној римској породици Синибалди која их је чувала преко 100 година у својој приватној капели.

Године 1927. мошти свете Максиме предате су на чување католичком монашком реду Рооr Сlаrеs оf San Lorenzo у Риму, одакле су касније пренете у Чикаго где остају 40 година. А онда почиње сељење моштију из једног манастира у други, од једног свештеника до другог. У једном тренутку постојала је опасност да заврше на градској депонији. Тако би се и догодило да није било оца Џозефа Лоура, католичког мисионара, који их је узео код себе. Након његове смрти, мошти су трајно дате на чување католичком манастиру Byzantine Poor Clares Of North Royalton, Ohio, где се и данас налазе.


У Србији постоји посебно поштовање и слављење свете Максиме. Њој се упућују молбе за молитвено заступништво пред Господом за мир на Косову, заштиту православне породице и посебно за заштиту свештеничких жена. Манастир Халмирис у Румунији као своје заштитнике има ово двоје великих светих Православне Цркве. Где-год да су њене мошти долазиле, јачао је култ свете Максиме за чије молитвено призивање се везује и мноштво чудесних исцелења и других доброчинстава према свима који су јој са искреном вером прилазили.

Мученичко страдање свете Максиме и данас многе инспирише, а верне у Христу посебно надахњује. Овакво држање једне свештеничке жене пред својим мучитељима у времену незнабожачке таме старога Рима, која се супротставила злу са невероватном храброшћу и вољом дајући свој живот за Господа, инспирисало је безброј људи да пођу за Христом без обзира на цену коју могу платити.

Свети свештеномученик Монтан и његова жена Максима славе се 26. марта по Грегоријанском календару.

Драган Петровић
Православље бр. 1198, 15. фебр. 2017. г.

Tags: Небесная Сербия
Subscribe

Comments for this post were disabled by the author