Category: еда

Category was added automatically. Read all entries about "еда".

портрет

Пенсионеров - на хлеб и воду! Или всё же зловредная очепятка?

По ее словам, это позволит исключить надбавки и доплаты к пенсиям тех, кто получает ниже прожиточного минимума.
https://ria.ru/20201129/pensiya-1586801018.html?utm_source=yxnews&utm_medium=desktop
Пральна, а то разжирели, панимашь! Едят хлеб с маслом, а надо, чтобы сухари с водой! Иначе пенсионный фонд отошшает!
Вот они там читают новости, прежде чем их публиковать? Это как "Рождество" с маленькой буквы в бегущей строке "России-24". Правда, этот ляп через двое суток заметили и исправили. Интересно, когда заметят людоедское "позволит исключить надбавки и доплаты к пенсиям тех, кто получает ниже прожиточного минимума"?.
портрет

Кирилло-Мефодиевский марафон на "Спасе".

Огромная благодарность за о. Артемия Владимирова и Петра Петровича Толочко. Слава Богу, сумели сохранить большой текст , органическую часть "великого нарратива". Когда иерархия соблюдена, тогда сочетание Ф.С. Фицджеральда, Константина Паустовского, Ивана Бунина и Милы Йовович (и Принцессы Таиланда) не выглядит странным.
Когда во главу угла ставятся Пушкин и Гоголь, Бунин и Шмелёв, Твардовский и Распутин, Белов и Проскурин, Лихоносов и Бондарев, Солоухин и Шуртаков - тогда в этом тексте находится место и Фадееву, и Бродскому, и Пастернаку, и Венедикту Ерофееву. Но если поминать только Пастернака и Бродского - без Шмелёва и Твардовского, то всё начинает крошиться на мелкие кусочки и заваливаться набок. Есть время и место и для хлеба с луком и солью, и для пармезана, соловьиных язычков и последующих эклеров. Без хлеба, знаете, эклеры не очень-то в горло лезут. На хлебе и воде жить тяжело и больно, может, кому-то и унизительно, а на одних эклерах и соловьиных язычках - просто помрёшь голодной смертью.
А.П.
портрет

Во дворе...

Когда-то очень давно, ещё до "Арабской весны" и проклятого майдана, до коронавируса и до похищения Караджича и Младича, в нашем дворе посадили фруктовые деревья. Они цвели не каждую весну, болели, но всё же прижились.
И теперь это наша роскошь, наше сокровище. В пределах мелового круга в 100 метров - такая красота...
Было бы дерзостью в очах Божиих не поделиться снимками этой красоты с теми, у кого нет таких деревьев во дворе, потому что нет и самого двора, а есть автостоянка и детская наноплощадочка, куда всё равно закрыт доступ...
А некто в чёрном балахоне, в докторской шляпе и с белым клювом в кадр не попал. Кончился заряд батарейки, наверное...



Collapse )





Но вот что было дальше, через час после съёмок:
портрет

К предыстории иконы Божией Матери "Спорительница хлебов".

Удивительно, что учёные, пытаясь проводить параллели между почитанием иконы "Спорительница хлебов" и некоей "древнеславянской мифологией", игнорируют факт почитания "Богородицы над колосьями" христианами первых веков. Между тем, гораздо логичнее соотнести почитание Богородицы в Камулианах с почитанием "Спорительницы хлебов", тем более что обе иконы, в определённом смысле, нерукотворные - Камулианская икона "самопоявившаяся", а "Спорительница хлебов" написана, вероятно, по мысли Св. Амвросия, и не имеет материальных прототипов. К сожалению, в интернете нет ни фото иконы Богородицы Камулианскеой, ни её описания. Но и то, что о ней известно, позволяет сблизить её со "Спорительницей хлебов". "15 мая совершается на Востоке... у православных, вполне подчинившихся константинопольскому влиянию, не только в Сирии-Финикии (т.е. в Ливане - А.П.), но и в Месопотамии (Сирия-Ирак - А.П.), память Богородицы над колосьями.. Другие источники сообщают о памяти 15-го же мая "нерукотворенныя иконы Богоматери в Камулианах" в Каппадокии. Каппадокия близка к Востоку, и, вероятно, празднование иконе Богоматери камулианской по основе тождественно с восточным молением к Богородице о сохранении выколосившегося хлеба от возможных невзгод" (Болотов В.В. Следы древних месяцесловов поместных церквей.//Христианское Чтение, 1893, январь-февраль. С. 191). Так это же и есть мысль Св. Амвросия о "Спорительнице хлебов"! Удивительно, что синодальные чиновники, "репрессировавшие" чудотворный образ (один из признаков приближающейся революции - февраль и октябрь 1917 года в головах синодальных служак уже наступили в 1892 году!), не читали В.В. Болотова. Понятно, что "верующие в меру" "консерваторы 20-го числа" не верили "выжившему из ума старику из Калужской губернии", каковым для них был Преподобный Амвросий. Но свой же брат профессор! Ему-то почему не поверили?!
Пресвятая Богородица, явившаяся в Камулианах, Спорительница хлебов, моли Бога о нас!
портрет

Однако... Вкусная лингвистическая компаративистика (при этом постная:)

Копался во французской прессе XIX века и обнаружил интересную параллель:
esturgeon – осётр по-французски
Sturgeon – фамилия нынешнего премьер-министра Шотландии (по-английски тоже "осётр").
Всё-таки сильно повлияла Франция на английскую и шотландскую культуру:))) Или это у них от общего влияния? Кельтского? Нормандского?
По-норвежски рыбка называется stør - среднее между русским и французским (напомню - норвеги тоже лет 700-800 назад сильно в шотландской истории поучаствовали:). Значит, всё-таки норманны...
Во всяком случае, что-то общее индоевропейское есть в корнях *(е)stur и *(о)сетр...

Београдски ранохришћански мученици: св. Донат и његов брат Венуст

Оригинал взят у novisrbljak в Београдски ранохришћански мученици: св. Донат и његов брат Венуст

Сремска Митровица, мало је познато, изван стручних кругова, да је овај град који се налази на западу Србије, близу границе са Хрватском, некада, у првим вековима н.е., заузимао изузетно значајно место у Римском царству. Римски Сирмијум, раскрсница путева, војни и стратешки центар, главни град у многим реорганизацијама провинција у оквиру империје, почевши од престонице Доње Паноније, преко Паноније Секунде, све до једног од четири најважнија града поред Никомедије, Медиоланума ( Милано, Италија) и Трира за време Тетрархије, у којем је столовао злогласни цар Галерије. За једне цареве престони град (Галерије) , за друге родно место (Декије, Клаудије II, Проб, Максимијан), Сирмијум је у очима Амијана Марселина (Ammianus Marcellinus) познатог римског војника и историчара старог века представљао " славну мајку свих градова".

Међутим, такође је мало познато, да је овај царски град био и велико судилиште и стратиште многих хришћана у првим вековима н.е. Галерије, сурови господар Сирмијума, један од царева за време Тетрархије, нарочито се истицао у прогону. Десетине и стотине хришћана довођено је у Сирмијум са разних страна провинције да би им се ту судило. У том броју били су и Свети Донат, ђакон из Сингидунума, и његов рођени брат Венуст, такође ђакон, на служби у Цибалији (Винковци). Као усрдни извршилац Галеријевих окрутних наредби појављује се Викторијан, старешина, који је управо и послат од велможа да би започео прогон хришћана заједно са члановима паганског свештенства. Баш по његовој заповести, Свети ђакон Донат, задужен за цркву у Сингидунуму, би ухваћен и бачен у тамницу. Ту, у тамници, свети мученик остаде целе ноћи будан узносећи молитве Господу, уједно крепећи и остале Христове војнике, ухваћене и заточене заједно са њим.

Collapse )

портрет

Стара имена српских градова: Како се данас зову Градац, Пореч, Палеж и Дервен?

Оригинал взят у dalibordr в Стара имена српских градова: Како се данас зову Градац, Пореч, Палеж и Дервен?

Када живите на тлу на којем се историја непрекидно дешава, одиграва, плете и расплиће, не можете очекивати да градови, вароши и села задрже једно те исто име хиљадама година. Не можете очекивати ни да прође пар векова а да до промене не дође


Уместо опширног увода, прећи ћемо одмах на ствар, пошто вам је из наслова јасно чиме ћемо се у овоме чланку бавити.


Желимо ипак да напоменемо две ствари. Прво, нећемо се бавити свим градовима у Србији, јер нису сви градови мењали имена, као што је рецимо случај са Крагујевцем; такође, нећемо споменути ни Београд, пошто већ и врапци који су његов симбол знају да се пре овог имена називао Сингидунум. Друго, ако смо неким случајем који град сметнули са ума, а ви у њему живите, не замерите: историја Србије је пребогата да би стала у један текст.


Donji_Milanovac-670x447
Donji Milanovac. Foto: Wikipedia/Mazbln

СОМБОР – Првобитно мађарско име града је било “Czoborszentmihály” и верује се да је од тог имена настао Сомбор. Под садашњим именом је први пут споменут 1543. године, али постоје и друга српска имена града у старијим документима попут Самобор, Самбор, Самбир, Сонбор, Санбур, Зибор и Зомбар. Срби су га такође колоквијално називали и Раванград.


АПАТИН – Град се први пут помиње у 11. веку под именом Опатија, и сматра се да се из тога развио данашњи назив.


ЗРЕЊАНИН – Најдуже се звао Бечкерек, или Нађибечкерек, што на мађарском значи Велики Бечкерек. Претпоставља се да то долази од њихове речи за шуму или гај, “керек”. 1935. године град мења име у Петровград, у час краља Петра I Карађорђевића, али ће то име носити само једанаест година, пошто ће 1946. постати Зрењанин, у част јужнобанатског комунисте и партизана Жарка Зрењанина Уче кога су нацисти убили 1942.


Arilje-4-670x446
Arilje. Foto: Zoran Stevanović

НОВИ САД – Првобитно је носио имена Рацко село, Рацки град, Рацка Варош и Петроварадински Шанац. Нека вас придев “рацки” не збуни, то значи рашки, односно српски. Савремено име је настало 1748. године у својој латинској форми Неопланта, а модерни српски назив је његов дословни превод. Мађари га и даље називају Újvidék.


ОБРЕНОВАЦ – За време турске власти се звао Палеж, што је иронично пошто је за време Другог српског устанка спаљен до темеља у борбама са Турцима. У потпуности га је обновио кнез Милош из династије Обреновића по којој је потом добио име.


КРАЉЕВО – Овај град се првобитно звао Рудо Поље, у средњем веку, када је још увек био само село. Касније, почиње да се назива Карановац и тако ће се звати све до пред крај 19. века када, у част тога што смо поново постали краљевина, добија садашњи назив.


Irvi-Hyka-670x446
Prizren. Foto: Wikipedia/Irvi Hyka

ЧАЧАК – Током средњег века овај град се звао Градац, са идентичном етимологијом као и аустријски град Грац који су основали такође Словени; конкретно, градац значи “мали град, мала утврда”. Можда би био и леп као свој алпски имењак да нису дошле Османлије, окупирале нам земљу па тако и њега и почеле да га назива “чачак” што на турском језику значи “блато, муљ”. Турке смо отерали, али је Чачак остао Чачак. Не усуђујемо се да позовемо житеље Чачка да врате име Градац, али би нам било драго да то ураде. Лепше звучи.


ЈАГОДИНА – Пре него што се звао Јагодина, овај се град називао Светозарево, по Светозару Марковићу. Пре тога, називао се Јагодина. А пре тога, називао се исто тако само мало друкчије: 1399. године се први пут помиње ово место као – Јагодна.


УЖИЦЕ – За време Римљана звао се Kapedunum и играо је важну улогу у римској провинцији Далмацији, упркос својој маленкости. Под тренутним именом први пут се спомиње 1329. године, када је и даље био мален али стратешки ужасно важан као и увек, јер је лежао на путевима ка приморју.


Panorama_Leskovca-670x453
Panorama Leskovca. Foto: wikipedia

ЋУПРИЈА – Римљани су је звали Horeum Margi, што значи Моравска Житница, и налазила се на месту на коме је Цариградски друм, који је нову империјалну престоницу спајао са Римом, прелазио мостом, ћупријом, преко Велике Мораве. Срби су га звали Равно, а у 15. веку постаје Ћуприја. Да ли случајно или не, име је промењено због тога што су и Османлије на том месту саградиле мост.


ЛОЗНИЦА – За време Римљана, звала се Ad Drinum, што би значи “На Дрини”. Пре него што је добило данашњу форму, у повељи краља Милутина се звала Лозица. Име највероватније долази од великог броја винограда који су постојали у том крају.


БАЈИНА БАШТА – Средином 19. века на месту некадашњег села Пљескова, подиже се варошица под именом по којем је данас зна цела Србија. Иначе, Баја из њеног имена је вероватно Баја Осман, некакав турски спахија из тог краја.


Cilimi-u-Pirotu-2-670x446
Izrada ćilima u Pirotu. Foto: Tanjug/AP/Darko Vojinović

АЛЕКСИНАЦ – Током прве половине 12. столећа, у близини данашњег града налазила се варош Миларека (за време Римљана на истом месту је постојао римски каштел “Millareca”), тако да се може рећи да је то било пређашње име овог места.


ПРОКУПЉЕ – Прво познато име овог насеља је “Hammeum“, или “Hameo“, и тако се звао за време Римљана. За време Византије преименован је у Комплос, или Комблос, а Срби су га преименовали у Прокупље, можда у част Светог Прокопија, а можда је у питању и наше рендеровање грчког назива. Турци су га називали Уркуб или Окруб.


ПРИБОЈ – Под садашњим именом први пут се помиње средином 15. века, у писаним споменицима Отоманске империје. Град се у средњем веку развио из трга који се налазио испод српске тврђаве Јагат, па се може рећи да је то првобитно име ове вароши.


hari-mata-hari-5-670x447
Koncert u Kladovu. Foto: Telegraf/Dejan Todorović

НОВА ВАРОШ – Варошица је настала средином 16. века, након доласка Турака, и називана је Скендер-пашина Паланка. Временом је нарасла на до близу две хиљаде кућа, када “букну пожар и спржи паланку до темеља”, како је својевремено записао османлијски путописац Евлија Челебија. Они који су одлучили да остану на том месту и саграде нову варош назвали су је Јени Касаба, што значи Нова Варош.


АЛЕКСАНДРОВАЦ – Градић у којем се сваке године одиграва у нашој отаџбини позната “Жупска берба”, некада се звао Кожетин. То је и даље назив који носи село изнад места.


КУРШУМЛИЈА – Римљани су је звали Ad Fines, што значи “на крају”, пошто се налазила на самој граници Далмације и Горње Мезије. Током раног средњег века звала се Топлице, али након што је Стефан Немања у њој саградио манастире Светог Николе и Богородице и покрио их бљештавим оловом, прозвана је Беле Цркве. У данашњем имену, које је турског порекла, крије се управо траг овог пређашњег назива. Наиме, Куршумлија се током 19. века звала Куршумље, а то је наша верзија отоманског назива Куршумли Килисе, што значи – Оловна Црква.


profimedia-0155907666-670x443
Kućica na Drini u blizini Bajine Bašte. Foto: Profimedia

КЛАДОВО – Римљани су га називали Zanes, Срби су га звали Нови Град, Турци су га звали Фетислам, Власи га и данас зову Клаудија. Аустријанци су први забележили назив Кладово 1596. године. Не зна се тачно откуд ово име; можда потиче од речи “клада”, можда од келтске речи “kladiff” што значи гробље, можда од бугарског војводе Глада из 9. века, а можда се одговор крије и у влашкој верзији. Зна се да у близини Москве постоји насеље истог назива, које су, верује се, основали српски исељеници, а и једно берлинско предграђе има исти назив, што ће зачудити само онога ко не зна да су и самој немачкој престоници име наденула наша браћа Лужички Срби.


КЊАЖЕВАЦ – За време Римске империје називао се “Timacus Minus“, а пре него што је 1859. године добио садашњи назив звао се Гургусовац.


СВРЉИГ – Први пут се спомиње у једној византијској повељи из 1019. године, и све до 1904. се називао Дервен. Етимологија овог назива је од архаичног облика речи дрво, мада је могуће и да је градић добио име по српском цару Дервану из 7. столећа. Термин “цар” употребљавамо у аутентичном колоквијалном смислу, као термин који се користи за владара који влада другим кнезовима; у том смислу и Свети Сава пише о владању свог оца Немање као о “царевању”.


Hidrocentrala-na-reci-Djetinji-u-Uzicu-Grad-Uzice038-670x446
Hidrocentrala na reci Đetinji u Užicu. Foto: Marko Todorović

ПИРОТ – Римљани су га називали “Turres“, и налази се на Појтингеровој табли, једној од најстаријих путних мапа света која је настала у 13. веку и представља копију римске карте из 4. столећа. Византинци су га називали “Quimedava“, а као Пирот се први пут спомиње у 14. веку.


ЛЕСКОВАЦ – У средњем веку називао се Глубочица, па потом Дубочица, како се назива за време Немањића; оба ова назива заправо имају исту етимологију, означавају дубоку воду. Османлије су га називале Хисар, али су га Срби за све то време називали Лесковац, по дрвету леске која даје лешник, чије су га шуме окруживале.


ДИМИТРОВГРАД – Данашњи назив овог града долази од имена бугарског комунисте Георгија Димитрова, који је заговарао Балканску Федерацију између Југославије и Бугарске. Али, све до 1951. године, овај градић се звао Цариброд. 2004. године спроведен је референдум са циљем да се старо име врати али није изашло довољно гласача а потом, већина је гласала против промене. Међутим, четири година касније, 25 од 28 општинских одборника је изгласало да се врати име Цариброд, но, одлука није спроведена у дело.


Cacak
Čačak. Foto: Wikipedia/Forgivenday

ВЛАСОТИНЦЕ – За време средњег века, ова варош се у Житију Светог Симеона спомиње као Уска, мада постоји и легенда да је име добила по неком племенском челнику из 7. века који се звао Власта. Име можда долази и од имена Власине, мада је можда и град дао име реци. Првобитна форма овог имена је била Властимирци, па Властинци, па Влашотинац, како се спомиње у турском попису из 1516. године, па потом Власотинци. Тек се у другој половини 20. века усталио садашњи облик јер се тако изговара код људи из тог краја.


НОВИ ПАЗАР – Саграђен је на месту трговишта немањићке утврде у Расу, по чему и носи име, пошто реч пазар значи трг, трговиште, пијаца; прецизније речено, пошто је Рас био састављен из неколико делова од којих је трг био само један, може се рећи да је претходно име овог града било Рас. Ако нас питате, требало би поново да постане Рас.


ПРИШТИНА – За време Римљана, називала се Vicianum, а од 13. века у српским изворима се помиње под садашњим називом. Њено име не долази од речи “пришт” као што се обично мисли већ представља припадност извесном српском кнезу Пришку, чије се име код Лужичких Срба очувало као Приш а код Пољака као Прзибиш: све три верзије су надимци за Прибислава.


Spomenik-kralju-Petru-I-Karadjordjevicu-u-Zrenjaninu-koji-se-njemu-u-cast-nekada-zvao-Petrograd-670x461
Spomenik kralju Petru I Karađorđeviću u Zrenjaninu, koji se njemu u čast nekada zvao Petrograd. Foto: Wikipedia Commons/Aktron

ПРИЗРЕН – Римљани су га називали Teranda, али се већ у 5. столећу спомиње као Петризен. Савремени назив је чисто српски, и долази од “при-зрти”, што би указивало на тврђаву која се види издалека, слично као и старо име за чешко Брно – Призренице, али и за нашу тврђаву Призренац која се налази око 12 километара југозападно од Новог Брда на Косову.


ГЊИЛАНЕ – За време српског средњег века овај се град звао Морава (неки кажу и Ружица), и у њему су често боравили наши краљеви и цареви; зна се да је у њему 1342. године био цар Стефан Урош IV Душан Силни. По данашњим именом се први пут спомиње крајем 14. века у повељи кнегиње Милице, када у њему није било ни а од Албанаца (па према томе назив не може бити по имену њиховог племена Гњинај), али су Турци по свему судећи углавном користили старији назив Морава.


УРОШЕВАЦ – Након Рата на Косову и бомбардовања Србије, те нашег политичког пораза 1999. године, Албанци су овај град преименовали у Феризај, а он се тако и звао до 1912. године (када се звао и Феризовић), када је добио назив у част цара Уроша V Нејаког. Међутим, град се дуже звао Урошевац него Феризај јер је настао тек на крају 19. века, након градње железничке пруге од Косовске Митровице до Скопља.


Црква Светог Николе у Гњилану

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Основан је средином 19. столећа на месту села Брусница (из кога порекло води династија Обреновића), које се спомиње још за време Немањића, и градио се са планом да се зове Деспотовац. Кнез Милош Обреновић посебним указом одлучује да му да име Милановац по свом старијем брату, рудничком војводи Милану Обреновићу.


ДОЊИ МИЛАНОВАЦ – За време Римске империје називао се “Taliata“, а пре него што добити садашње име звао се, нећете веровати, Пореч, као што се зове и прелепи градић на Истри. Низводно од града се налази Поречка река која се улива у Дунав, па се ова област и данас зове Пореч како се некада звао и градић. Иначе, ново име није добио по краљу Милану већ по прерано умрлом сину кнеза Милоша, Милану, који је на српском кнежевском трону седео (боље рећи лежао, јер је све време умирао) свега пар месеци, због чега је фактички заборављен у нашој историографији и народном памћењу.


АРИЉЕ – Наводно, у средњем веку се овај град звао Моравица по речици на којој се налази. Своје садашње име можда дугује моштима Светог Ахилија која су стигла са избеглицама из Ларисе у Грчкој.


ПОЖАРЕВАЦ – Римљани су га звали Margus, што значи Морава. У 14. веку, српски извори га спомињу под именом Пупораче, а под садашњим именом се први пут појављује 1476. године.


Извор: Телеграф




Like this:

Свиђа ми се Учитавање...

Ромейская

Рассказ девушки-удинки об истории и традициях своего народа.

Оригинал взят у serg_slavorum в Рассказ девушки-удинки об истории и традициях своего народа.
Я в своём ЖЖ несколько раз касался истории и современности такого малочисленного христианского народа Кавказа как удины.

Можно посмотреть по тэгу:

http://serg-slavorum.livejournal.com/tag/%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D1%8B

Теперь предлагаю вниманию рассказ так сказать из первых уст. Рассказ девушки-удинки, выложенный ею на сайте "Сплетник" . Так как рассказчица мало внимания уделила церковно-религиозной истории удин, я предварю её текст своим небольшим справочным материалом.

Как я уже писал, они являются одним из древнейших народов Кавказа, потомками жителей Кавказской Албании (Алвании, не путать с европейской Албанией, простое созвучие), на минуточку - одного из первых христианских государств в мире (после ассирийской Осроены и Армении) и первого христианского государства на территории нынешней России, так как в состав Кавказской Албании входили земли современного южного Дагестана вместе с городом Дербентом. Алванский царь Урнайр по сообщению армянско-удинского летописца Моисея Калакантуйского принял крещение от святого равноапостольного Григория Просветителя.

В дальнейшем народы Кавказской Албании, и удины в том числе, оказались "между молотом и наковальней". Между молотом исламизации и тюркизации и наковальней арменизации. Последнее - вследствие того, что Церковь Кавказской Албании благодаря интригам армянского духовенства оказалась подчинена непосредственно католикосу Армянской Апостольской Церкви. Об этих событиях  я подробней написал здесь.

И только небольшой части удин удалось избежать как исламизации и растворения в пришлых тюрках, так и ассимиляции среди армян. Они сохранили и свою христианскую веру и свою национально-культурную идентичность. Последний удар по их относительной религиозной самобытности был нанесён после уничтожения властями царской России (в правление Николая I) Алванского Каталикосата,  в юрисдикции которого находились удины. Почему относительной? Да потому, что сам этот католикосат был к тому времени давным-давно армянским по богослужебному языку (албанская письменность была благополучна забыта ещё в раннее средневековье) и национальной принадлежности паствы и даже центром своим имел монастырь Гандзасар в армянском Арцахе (Хаченское княжество).  Но тем не менее...

В настоящее время из-за армяно-азербайджанской войны, по понятным причинам, все церковно-религиозные связи удин с Армянской Апостольской Церковью оказались порваными. Но исламизации они не подверглись. Во-первых, потому, что современный Азербайджан - светское государство, а большинству азербайджанцев чужд исламский фанатизм, а во-вторых азербайджанские власти и обслуживающие её интересы идеологи и пропагандисты носятся с идеей "воссоздания Церкви Кавказской Албании", что позволит, как им кажется, ещё более убедительно обосновать свои притязания на Карабах, который, как я сказал выше, был центром упразднённого в XIX веке Алванского католикосата.  Удин сейчас вроде как взяла под своё духовное окормление Бакинская и Азербайджанская епархия РПЦ. Но православных священников в село Нидж , самый крупный центр компактного проживания удин на исторической родине, почему-то не назначили. И богослужение в тамошней церкви проводит Роберт Мобили, , старейшина, председатель Албано-удинской Христианской Общины Азербайджанской Республики. Такое вот своеобразное у них сейчас греко-православное беспоповство.

Ну да я отвлёкся на свою любимую тему. Обратимся непосредственно к рассказу удинки.

Collapse )